Sedma umetnost daje glumcu nešto što pozorište ne može u istoj meri: kameru koja registruje pogled, zastoj u govoru, promenu disanja i pokret koji publika u sali možda ne bi ni primetila. Upravo zato gledanje dobrih filmskih uloga može biti korisno kada se ne prati samo radnja, već način na koji glumac gradi lik.
Sa druge strane, daske koje život znače uče glumca disciplini, kontinuitetu i sposobnosti da ulogu iznese pred publikom bez ponavljanja kadra. Film i pozorište zato nisu suprotstavljeni svetovi, već dva različita prostora u kojima se iste osnove glume koriste na drugačiji način.
Posmatranjem Marlona Branda, Roberta De Nira ili Frances McDormand može se mnogo naučiti o ritmu, govoru tela i reakciji na partnera, ali gledanje filma nije zamena za praktičan rad. Glumac mora da nauči kako da kontroliše glas, telo, koncentraciju i emociju, a zatim da sve to primeni u konkretnoj sceni.
Zato formalna nastava i rad sa mentorom imaju važnu ulogu, posebno na početku kada je teško samostalno prepoznati sopstvene greške. Program koji pruža odsek za glumu škole Dominus omogućava strukturisan način da se tehnika vežba kroz zadatke, rad na tekstu i scensku praksu, dok filmovi mogu poslužiti kao dodatni materijal za analizu.
10 filmskih uloga koje vredi proučavati ako učite glumu
Neke uloge su posebno korisne jer jasno pokazuju različite glumačke tehnike. Sledećih deset filmova mogu se gledati gotovo kao praktične lekcije.
1. 12 Angry Men, 1957.
Ovo je odličan materijal za razumevanje glume u ansamblu, jer gotovo čitava priča zavisi od razgovora dvanaestorice muškaraca u jednoj prostoriji. Obratite pažnju na to šta glumci rade dok ne govore: ko sluša, ko izbegava pogled, ko menja položaj tela i kako se odnos prema drugim likovima postepeno menja.
Posebno je koristan Henry Fonda, koji ne pokušava da svaku repliku pretvori u veliki glumački trenutak, već mirno održava cilj svog lika kroz celu scenu.
Zanimljivo je da je Sidney Lumet glumačku ekipu pre snimanja dve nedelje vodio kroz scenario kao kroz pozorišnu predstavu, što navodi Criterion u tekstu o filmu.
2. The Godfather, 1972.
Al Pacino u The Godfatheru pokazuje koliko promena lika može da bude snažna kada se ne objašnjava publici svakom replikom. Michael Corleone na početku i na kraju filma nije isti čovek, ali transformacija nastaje kroz niz malih promena u držanju, glasu, pogledu i brzini reagovanja.
Marlon Brando pruža drugačiju lekciju: autoritet ne mora da dolazi iz glasnoće i velikih pokreta. Njegov Don Vito često govori tiho i gotovo nepomično sedi, pa početnik može da proučava kako kontrola tempa i ekonomičnost pokreta ponekad stvaraju jači utisak od otvorenog pokazivanja emocije.
3. Raging Bull, 1980.
Robert De Niro je u Raging Bullu primer koliko telo može biti važan deo karakterizacije, posebno kada glumac igra osobu čiji identitet direktno zavisi od fizičkog načina života.
Dok gledate scene iz ringa, posmatrajte stav, hod, položaj ramena i način na koji Jake LaMotta zauzima prostor čak i kada nema borbe.
Za razumevanje takvog fizičkog rada koristan je i tekst 456.rs o tome kako boks aktivira celo telo, jer pokret boksera ne nastaje samo u rukama već uključuje noge, kukove i trup.
Zanimljiv detalj iz De Nirove pripreme jeste da je glumac u razgovoru za BFI rekao da je za kasniji deo uloge tokom četvoromesečne pauze dobio oko 60 funti, odnosno približno 27 kilograma: BFI intervju sa Robertom De Nirom.
4. There Will Be Blood, 2007.
Daniel Day-Lewis kao Daniel Plainview pokazuje kako glas može da bude sastavni deo lika, a ne samo način izgovaranja teksta. Njegova dikcija, tempo i jačina govora menjaju se u zavisnosti od toga da li Plainview pregovara, pokušava nekoga da pridobije ili konačno gubi kontrolu.
Još korisnije je posmatrati šta se događa neposredno pre replike, kada se odluka već vidi na licu, ali još nije izgovorena. Takvi trenuci pokazuju zašto u filmskoj glumi misao često mora da prethodi govoru, umesto da glumac samo čeka svoj red da izgovori napisani tekst.
5. Fences, 2016.
Fences je adaptacija pozorišnog komada i zato pruža odličnu priliku da se vidi šta se događa kada tekst velike gustine pređe sa dasaka koje život znače pred filmsku kameru.
Denzel Washington i Viola Davis imaju duge scene u kojima ritam replika, prekidi i promene energije nose gotovo jednaku težinu kao sam sadržaj razgovora.
Viola Davis je posebno korisna za analizu zato što emociju ne započinje na maksimumu. Posmatrajte kako se scena razvija kroz nekoliko različitih unutrašnjih stanja i kako glas, lice i telo ne menjaju intenzitet istovremeno.
6. Lost in Translation, 2003.
Bill Murray i Scarlett Johansson pokazuju koliko gluma može da funkcioniše bez velikog broja replika. Film je dobar za proučavanje tišine, pogleda i kratkih reakcija kojima glumac pokazuje da se nešto događa i onda kada lik odluči da o tome ne govori.
Takva gluma naročito je korisna početnicima koji imaju naviku da publici demonstriraju svaku emociju.
Kamera je dovoljno blizu da registruje sitne promene, pa je često dovoljno da glumac stvarno sluša partnera umesto da unapred priprema svoju sledeću reakciju.
7. Whiplash, 2014.
J.K. Simmons i Miles Teller stvaraju odnos u kome se raspodela moći menja gotovo iz scene u scenu. Umesto da pratite samo agresivnost Terencea Fletchera, obratite pažnju na pauze koje pravi, trenutke kada govori tiho i način na koji čeka reakciju druge osobe.
Tellerov rad pokazuje koliko fizička radnja može da pomogne glumcu da izbegne statično izgovaranje replika. Sviranje, napetost u ramenima, disanje i umor postaju deo scene, pa emocija ne postoji odvojeno od onoga što lik u tom trenutku pokušava fizički da uradi.
8. Marriage Story, 2019.
Adam Driver i Scarlett Johansson u Marriage Story pružaju dobar primer kako se igra sukob između dvoje ljudi koji se veoma dobro poznaju.
Njihove scene nisu zanimljive zato što su likovi stalno besni, već zato što nežnost, umor, odbrana, ljutnja i potreba da budu saslušani mogu da se pojave u istom razgovoru.
Poznata scena svađe korisna je za vežbanje gradacije. Ako početnik od prve replike igra najveći mogući intenzitet, više nema gde da ode, dok ovde možemo da pratimo kako se sukob podiže u nekoliko faza.
9. Black Swan, 2010.
Natalie Portman u Black Swanu pokazuje kako fizička preciznost može da se poveže sa psihološkim stanjem lika. Način hodanja, položaj vrata, ramena i ruku nisu samo deo baleta, već postepeno postaju pokazatelji Ninine potrebe za kontrolom.
Za glumca je korisno da film pogleda jednom zbog priče, a zatim drugi put bez koncentrisanja na dijalog. Tada postaje mnogo očiglednije koliko telo može da prenese o liku pre nego što scenario pruži verbalno objašnjenje njegovog stanja.
10. A Separation, 2011.
Iranski film A Separation Asghara Farhadija odličan je primer naturalističke glume u kojoj izvođači retko ostavljaju utisak da pripremaju „veliku scenu“. Razgovori se prekidaju, ljudi menjaju mišljenje, reaguju na novu informaciju i često ne dobijaju uredno zaokružen trenutak u kojem mogu da pokažu sve što osećaju.
Upravo zato film vredi analizirati zbog slušanja i reakcije. Kada glumac prestane da razmišlja samo o sopstvenoj replici i dozvoli da ponašanje partnera stvarno utiče na njegov naredni potez, scena počinje da izgleda manje odigrano, a više kao situacija kojoj prisustvujemo.
Često postavljana pitanja
1. Da li se gluma može učiti gledanjem filmova?
Može se mnogo naučiti analizom glumačkih odluka, ali gledanje nije dovoljno bez praktičnih vežbi, rada na scenama i povratne informacije mentora.
2. Kako treba gledati film ako želim da analiziram glumu?
Prvo ga pogledajte normalno, a zatim ponovite pojedine scene i pratite samo jednog glumca. Obratite pažnju na slušanje, pogled, disanje, položaj tela, promene tempa i trenutke kada lik ništa ne govori.
3. Da li je bolje proučavati filmsku ili pozorišnu glumu?
Najkorisnije je upoznati obe. Pozorište traži kontinuitet i veću projekciju glasa i tela, dok kamera omogućava mnogo suptilniji rad sa izrazom lica i malim promenama ponašanja.
4. Da li treba imitirati poznate glumce?
Imitacija može biti kratka vežba za proučavanje glasa ili pokreta, ali ne bi trebalo da postane cilj. Mnogo je korisnije razumeti zašto je glumac napravio određeni izbor i zatim isti princip primeniti na drugi lik.
Zaključak
Dobri filmovi mogu postati mala škola glume ako ih gledate sa pitanjem zašto glumac nešto radi, umesto samo šta njegov lik govori. Ipak, najveća razlika nastaje tek kada ono što ste primetili pred kamerom ili na ekranu pokušate da primenite u sopstvenoj sceni.